Prvi blog sam napisala pre otprilike godinu dana, nešto malo posle Nove godine, koju nisam, iz totalno opravdanih razloga, mogla da provedem kako sam htela. Sada je situacija daleko bolja, što me raduje. Jer ako će početak nove godine biti bolji, mogu da se nadam i boljoj celoj narednoj godini.

Ali ipak, ne bih da kritikujem čitavu, sada već “prolazeću” godinu. Nije ona bila uopšte tako loša. 💖🥰 Kad sve sagledam iz ovog ugla bilo je tu mnogo, mnogo lepih i važnih dešavanja.

Posle neslavnog bolnog početka bilo je tu još par “napada kičme”, ali se sve nekako lepo završilo uz vežbice i minimalnu terapiju. Znači, mogu da budem srećna.

Što se tiče mojih roditelja koji su u vrlo nežnim godinama. Pored bezgranične ljubavi koju od njih dobijam, dobila sam i par “stresića” oko njihovog zdravlja, ali se sve dobro završilo, na sreću i radost svih nas.

Nekako usput, skroz slučajno, upoznala sam neke divne ljude koji su mi oplemenili život, slobodno mogu da kažem. Dali su mi ideje za nove, drugačije doživljaje. Podsetili su me da postoje i one manje prisutne, a opet jako lepe stvari u životu, kao što je umetnost, na primer. Ili darivanje, praštanje, ljubazna reč, iskren osmeh, neiznuđeni kompliment, pogled koji kaže “slušam te, interesuje me šta pričaš.”

Ova godina mi je pokazala i da godine nisu samo broj. Ne, ne! Ništa nije baš tako jednostavno, na napretku treba raditi! Pomirila sam se odavno sa mojim podočnjacima, na primer, ali sam zato ove godine pronašla i kozmetiku od koje mi se oči bukvalno odmore na par sati. Naučila sam da mi slatkiši nisu potrebni. Čak sam testirala sebe i pokušala ponovo da ih jedem, ali mi uopšte ne prijaju i izgledam kao natečena žaba kad jedem šećer! Znači disciplina mora da postoji ako želimo uspeh!

Posebno hvala mojoj sestri koja je stoički istrpela sve moje promene raspoloženja (čitaj “ličnosti”) dok sam ja ovako predano pronalazila sebe! 🥰

Ova godina me je naučila i da sa 45+ godina (50 samo što nije 🙂), telo samo kaže koliko vežbanja je dovoljno, a koliko se može preko toga. Kakvu garderobu mogu da nosim, a na kakve pantalone i haljine mogu da zaboravim! Ako ništa drugo, neminovne promene u izgledu će me naterati da konačno izgradim svoj stil oblačenja!

Neka ranija prijateljstva su obnovljena 🌷, a neka koja izgleda nisu bila baš tako jaka su se malo izgubila usput. Mada, ako me je nečemu ova godina naučila to je da ništa nije izgubljeno ako želimo da traje.

A naučila sam i još jednu važnu lekciju, a to je da ne treba baš sve oprostiti. Ja sam, kao večiti optimista (nikad niste upoznali ovoliko optimističnu osobu, garant!) uvek spremna da nađem način da razumem svačiji postupak. Pa tako vremenom opravdam svaku nepravdu i mislim da se više neće ponoviti. Ipak, ne ide to tako. Ova godina me je konačno naučila kad ipak treba staviti tačku. I moram da priznam da je osećaj predivan! Volim ja tebe, ali sebe ipak volim više! 😉

Meni je ova godina bila toliko puna dešavanja da bih mogla bar desetak ovakvih tekstova da napišem, ali neću. Puštam da se posledice svih divnih događaja prenesu u narednu godinu, pa da se u Novoj godini na njih nadovežu još lepše, još bolje, još pozitivnije stvari!

Verujem da su se i vama desile i lepe stvari u ovih 365 dana. Izdvojite malo vremena, prisetite se tih srećnih događaja, stavite to na papir, na primer. Neka vam pored planova za narednu godinu piše i sve ono dobro što vam se desilo u predhodnoj. Pa da u Novu godinu svi uđemo nasmejani!

Stećni vam svih 365/24/7!!!

Dobar dan svima! 🙂

Sve se menja, godišnja doba se menjaju, sat se pomera napred nazad dva puta godišnje. Moda se menja, doduše i vraća delimično posle dvadesetak godina, ali se u međuvremenu menja. Menja se tehnologija, napreduje u performansama, ponekad i u kvalitetu. Izgled grada se menja. Način spremanja hrane, pakovanja proizvoda, menja se. Stil pisanja knjiga, filmovi, oh da, filmovi se mnogo menjaju, i njihove teme i specijalni efekti. I muzika se menja.

Pa zašto se onda i ljudi ne bi menjali? Odnosno, pitanje koje mi se u poslednje vreme vrzma po glavi, zašto je od svih promena najteže prihvatiti da se ljudi oko vas menjaju?

Naviknemo na nečije osobine, dobre ili loše, i baš se iznenadimo kad ih više ne prepoznamo. A svi mi prolazimo kroz različite periode u životu koji nas neminovno menjaju. Ni stene ne ostaju iste, koliko god da su čvrste, zbog vetra, zbog kiše, ko zna zbog čega sve…

Da se ne lažemo, promene u našim godinama svi osećamo. Jednog dana ustanete rano ujutru i ništa vam ne smeta, odmah krenete sa kuvanjem kafe, pripremama za posao, i dok trepnete pola dana je prošlo a vi ni primetili niste. Sutra ujutru, bolje da niste ustali!!! Nema koji deo tela vam ne poručuje da mu je potreban remont, a glava naređuje “vrati se u krevet, odmah, bolje i za tebe i za druge”. I tako vremenom naučite da poštujete sebe i svoje želje i mogućnosti, i prilagodite svoj život novonastalim promenama.

E, onda dolazi okolina na red. Oni nisu baš zadovoljni vašim “novim” ponašanjem. Da, usporili ste tempo, i mnogo vam je dobro zbog toga. Sad dajete sebi dovoljno vremena da razmislite pre nego što delate, i zbog toga je sve šta radite kvalitetnije. Iskrena da budem, ja sam baš zadovoljna što mi je ponašanje odmerenije, graciozno, plus moja prirodna elegancija, ma sijam. 😀

Možda ste više vremena provodili napolju, sad vam malo više prija kućna udobnost, i to je sasvim u redu. Niste više deo bučne zabave, realno malčice slabije vidite, a i čujete (selektivno čujete ono šta vas interesuje), i to je sasvim u redu.

Šta je još u redu? U redu je da vam više ne prija ista hrana ili isto piće kao ranije. Garderoba, cipele pogotovu, samo da su udobne, nikako tesne. I naravno da će mlađi ljudi, u kući ili na poslu, imati svoje priče koje možda ne uključuju vas, i to je sasvim u redu. I u redu je da odmorimo ponekad svoje noge i mozak uz leškarenje i gledanje njanjavih filmova. Nogama posebno da budemo zahvalni, one nas nose pedeset godina, svaka im čast!

Kad smo mi spremni da prihvatimo promene kod sebe, tada očigledno imamo zadatak i da drugima olakšamo da ih razumeju. Oni koji nas vole, poštuju i žele nam dobro radovaće se sa nama zajedno što smo uspeli da se prilagodimo godinama i svemu što one nose. Oni koji nas ne razumeju sada, imaće kad kasnije 😃.

Zdravo svima! Sigurno ste dobro, odmorili ste se, prošao je šok od povratka na svakodnevne obaveze i posao, znamo šta moramo, a vreme je fenomenalno. Naježim se kad vidim oblačić, ali ako ne miriše na kišu, onda je sve OK.

Gledam tako neke lepe slike koje su ljudi postavljali i naiđem na jednu, pa recimo inspirativnu. Sad kad kažem da je to slika otirača za cipele ispred ulaznih vrata, još je manje verovatno da može baš da inspiriše na neke lepe misli, ali ipak, poruka je važna.”Nema razloga da budeš ovde.” Nije uopšte gostoprimljiva, verujem da treba da bude smešna. Mene je inspirisala na nešto malo drugačije, naterala me je da se zamislim gde ja to zaista nemam razloga da budem.

Prvo čega sam se setila su neverovatne gužve subotom u prodavnicama. Koliko sam ja njih nekada volela, toliko su mi sada besmislene. Svi negde jure i žure, ne vide vas u prolazu, vide samo bluzu koju žele da probaju i pravo ka njoj idu, pa se ti sada skloni s puta. Ako su još neka sniženja u toku, spašavaj se ko može! A u prodavnicama uglavnom ono šta nije moglo dotle da se proda, ili nema broja, ili nema boje, ili nema ni broja ni boje. Potpuno razumem mlade ljude koji upravo tu gužvu čekaju cele nedelje i kojima zaglušujuća buka koju zovu muzikom u tržnim centrima prija. I meni je nekada, sada ne. Radije provedem vreme u šetnji na keju jer je tada kej, pa ne baš pust, ali ono malo šetača kojih ima idu svojim putem. Mogu da se potpuno opustim i uživam u pogledu na reku i drveće i park i kafiće, i što je najvažnije, mogu da čujem sagovornika!

Ono gde takođe nemam razloga da budem su jeftini restorani i kafići sa hranom sumnjivog kvaliteta. Sa žaljenjem u početku, ali sada vidim da je tako bolje, smanjila sam broj izlazaka, ali kad sam negde odlučila da odem sa društvom i ostavim svoje vreme i novac, to mora da bude kvalitetno, pa neka košta koliko košta. Nisam snob, samo mi više prija da budem na mestima gde osoblje drži do sebe, a i do mene kao gosta. Logično je da ću tu i da se vratim.

Fitnes centri su posebna opasnost ako ne rade dobro. Obišla sam ih dovoljno da znam šta treba ta vrsta rekreacije da pruži. I džabe ti meni “trenerka” pričaš koliko imaš individualnih klijenata, i koliko je ljudi prošlo kroz tvoju vežbaonicu, i skinulo tri centimetra u struku za tri nedelje, ako mene kičma i malčice zaboli dok sam kod tebe u treningu, ti ne radiš svoj posao kako treba! I to je mesto gde ja nemam razloga da budem.

Nedovoljno čisti, ali povoljni hoteli, nikako! Bioskop sa klimom koja duva odozgo pa direktno u teme, nikako! Predugi redovi gde neki prosto moraju da zapale cigaretu i duvaju dim u nas ostale, nikako! Platiću online ili drugom prilikom. Masaža u salonima gde nije obezbeđena fina lagana muzikica, topla prostorija i zimi i leti, mekani mirišljavi peškiri i stručno lice (ovo je neophodno) koje masira, nikako! Doduše, ovo poslednje je bilo važno i kad sam bila mnogo mlađa, i tada sam birala samo kvalitetne spa centre, moja kičma ne trpi ništa drugačije.

Sada kad imam dovoljno godina i životnog iskustva, shvatam da imam razloga da budem tu gde su uslovi prijatni i kvalitetni, i gde su ljudi dostojanstveni, i cene sebe, i mene. Imam razloga da delim svoje vreme i prostor, i stvaram uspomene tu gde vredi sve to raditi.

Pozdrav, i vidimo se upravo na tim destinacijama. 🙂

Veliko zdravo svima! Ako neko ima sreće da je sada na odmoru, kao na primer ja, on  uživa u nekoj hladovini, pijucka nešto osvežavajuće, kao da sutra ne postoji. 😀 Meni čak ni internet nije stabilan pa nema ni mnogo cimanja, kliktanja, blinkanja…ma pravi odmor.

Elem, pitanje koje mi se slučajno nametnulo pre nego što sam bar na kratko napustila urbanu sredinu, je koliko smo u ovim godinama zaista spremni da poverujemo u čuda. Da li smo možda “oguglali” na znakove  na koje nailazimo usput, da li ih primećujemo pa ignorišemo, ili ih više uopšte ne registrujemo. Kad smo na primer baš mladi, mi čvrsto verujemo da možemo sve, samo kad poželimo. Čim vidimo mogućnost, mi gledamo i da je iskoristimo, jer su nam se “kockice poklopile”, jer vidimo jasan znak da nas čeka uspeh, jer verujemo.

Šta je sa tim kockicama u ovim godinama? Da li ih i sada slažemo u glavi i grabimo priliku kad naiđe, ili ipak sve preispitamo bar još jednom? To preispitivanje nije odlika nesigurnih ljudi, znam jer ja nisam nesigurna. Naprotiv, prilično sam samouverena, što može da bude i dobro i loše, ali tako je. Ono šta me tera da još jednom razmislim o svemu je upravo moje životno iskustvo koje kaže da treba “tri puta meriti, jednom seći.” Ali gde je tu draž? Gde je nestala spontanost? Pa, verovatno u događajima 365 dana puta 45+ godina. Ali…

Ima jedno veliko ali koje me teši i raduje! Stojimo tako moja sestra i ja u gift delu poznate knjižare i biramo poklone za sebe i nama drage ljude, kad ono, prava pravcata spravica za proricanje sudbine 😀.

I naravno da sam isprobala! Pomislim želju, postavim sebi pitanje, malo “čvrknem” ovo klatno, i gledam kako kuglica preteće prvo ide ka NOPE, pa onda na poželjno YES, pa onda još malo unezvereno ide tamo ovamo, da bi konačno stala na NO WAY (nema šanse). Da budem realna, i nema šanse da se desi šta sam poželela, ali na trenutak osetim ono pravo dečije uzbuđenje, kao kad u upakovanom poklonu nazirete baš onu igračku koju ste poželeli.

I imala sam još jedno pitanje, i još jedno pitanje, i onda nam se pridružila moja draga drugarica Anita, i ja sam bila jako srećna kad sam videla da ima još nas koji umemo da verujemo u čuda! I bilo nam je i jako zabavno da gledamo kako nam neki gadget određuje sudbinu, ma koliko mi neverovale zaista da to može baš tako. Ali ja želim da verujem u to da su to upravo te male, zanimljive stvari koje vraćaju sjaj u očima. I da će možda, ako čvrsto poverujemo u konačnu reč na koju stane kuglica, da će se pojaviti neki znak koji ćemo primetiti, i sve će na kraju biti u redu.

Želim da verujem. 💖💖💖

Zdravo svima! Odmarajte, uživajte pa čak i ako još uvek niste na odmoru! Popijte kafu na miru, na terasi, pored otvorenog prozora, osetite sunce na licu, slušajte zvuke leta. Pozovite prijatelje 🙂.

U našim godinama je već neophodno imati prave prijatelje. Nema tu više mesta za površne ljude diskutabilnih namera. Ovo nisu više godine kad treba da se pitam da li da te uopšte pustim u svoj život pa šta bude. Ne, sada mi trebaš u životu zato što si pravi prijatelj. Zato što si prvenstveno dobar čovek. Dobar čovek nema loše namere, a to mi sada vrlo brzo procenimo.

Sa mojom drugaricom sam se smejala u kafiću kao da ostatak sveta ne postoji! Može da bude kilometrima daleko ali će iz jedne moje izgovorene reči znati da li sam ustala na levu nogu ili sam srećna zadovoljna i u juhuuu raspoloženju! Moja druga drugarica je odmerena, staložena, ‘damski obučena’ 🙂, i vrlo direktna kad te kritikuje. Ja to poslednje ne volim, ali ni ona ne voli moju upornost da postignem zacrtano po svaku cenu, pa da ja ne bih ‘platila na ćupriji’ ona jednostavno mora na vreme da reaguje. Moja treća drugarica je prolazila sa mnom kroz nebrojene uspone i padove, u nekim trenucima mi je bila i savetnik, i psiholog, i profesor, i sve! Taman kad pomislim da me uopšte ne sluša nego samo klima glavom, ona mi biranim rečima saopšti da nisam, ili jesam u pravu, i nekako sve dobije drugu, mnogo prihvatljiviju boju. Moj prijatelj je neko ko je morao da uloži mnogo truda da razume sve moje promene raspoloženja, ali je bio i ostao uporan svih ovih godina, i na tome sam mu beskrajno zahvalna. Od njega dobijem analizu situacije gledane iz muškog ugla, što je sasvim druga dimenzija, i mnogo je zabavna 🙂. Moja druga dva drugara nemaju vremena ni za sebe, pa ne očekujem da imaju puno ni za mene, ali tu uvek pogrešim! ‘Šta treba?’ , ‘Jel’ imaš vremena?’ , ‘Kad slavimo?’ Kod njih sve ide brzo i uvek su tu, za dobro i loše, nema razlike, tu su!

U ovim godinama želim da sednem preko puta svojih prijatelja, da pijem kafu, budem mirna, da mi lice ne bude napeto, da mogu da pričam slobodno, bez mnogo biranja reči, o svemu. Želim da ne krijem godine i sve šta one nose, želim da uživam u njima. Želim da mogu da pružim mojim prijateljima ono šta je njima potrebno u tom trenutku. Jer za to služe prijatelji! ❤

Aleksandra Poter, moja omiljena! Čitala bih njene knjige iznova kad god mi se ukaže malo slobodnog vremena.

Ova mi je jedna od omiljenih (sve su mi omiljene 🙂). Pune su optimizma, zdravog humora i šalju jasnu poruku da je život pun lepih iznenađenja ako dozvoliš da ti se dese. Plus, i Aleksandra je 45+ i odlično razume kroz šta sve ljudi, počev od tridesetih pa naviše prolaze.

Kad ti treba odmor od svega, čitaj! Obavezno stavi naočare, jer imaš 45+ i znaš da je bez naočara čitanje samo nagađanje. Dozvoli sebi predah od stresa i obaveza, i jednostavno čitaj!

Zdravo svima! Da, kad imaš 45+ onda imaš i 30 godina mature. Danas sam to upravo saznala, shvatila, kako god želite, kad me je moja školska drugarica Nena podsetila na to. I zato ću ovaj blog početi obraćanjem njoj.

Draga Neno, trenutno se istovremeno strahovito mnogo ljutim na tebe, i volim te najviše na svetu. Danas si me uputila na jedan poduži klip, snimak naše mature od pre 30 godina, i znaš li šta sam ja tamo videla? Za početak, videla sam ljude čiji me je lik momentalno podsetio na sve ludosti koje smo smišljali i radili. Vratila sam se u doba kad je najvažnije bilo dobro se zabaviti. Sva su mi lica poznata, svaki mi je osmeh poznat, ali mi neka od imena ne dolaze u sećanje! I hajde sada ti lepo da mi kažeš Neno, ko je ko, da se ne blamiram! Ti si od nas četiri uvek bila ona koja je najorganizovanija, sa svim koncima u rukama!

Videla sam, Neno, tebe i naše dve školske drugarice, Beti i Tanju, i kao da smo juče onako đuskale, a ne pre tri decenije! Nas četiri uvek zajedno, u dobru i u zlu. Četiri potpuno različita karaktera, a opet nerazdvojne, uvek i svuda tu jedna za drugu, kao četiri musketara 🙂.

Ali draga moja Neno, onda sam pogledala malo bolje u sebe na tom snimku i videla onu koju sam odavno, odavno zaboravila! Kakva je to devojka bila! Kakvo je ona držanje imala, kakav čvrst i jasan pogled, direktan, nepokolebljiv. Kakvo je to kretanje bilo, odmereno i elegantno, ali i nezaustavljivo. Ja u brokatnoj bordo haljini, sa pozajmljenom ogrlicom od čudesnih belih bisera, sa licem koje od šminke ima jedino osmeh. A i taj osmeh mi je sada kao da je stran, jedva ga prepoznajem. Osmeh otvoren, osmeh siguran, pun ponosa ali ne i gordosti, već one najiskrenije sreće! Osmeh u kome je moje očigledno samopouzdanje našlo svoje mesto i tu uživa, i svima se pokazuje.

Da li znaš Neno da sam dozvolila toj neustrašivoj mladoj ženi da se povuče pred životom? Hvalim se nekim mudrostima stečenim sa godinama, pričam o nekim dostignućima, o načinima da prevaziđemo ovo i ono, a sve šta želim sada, u ovom momentu, je da samo još jednom pogledam životnim izazovima u oči onako kako sam devetnaestogodišnja ja to radila. Da uplašim neprijatelja i oteram zlo! Ta Ivana mi treba, da se uhvatim u koštac sa nedaćama onako kako je ona to radila, uzdignute glave i pravo napred do cilja.

Sada vidiš Neno zašto sam ljuta, zato što sam dozvolila da se ta Ivana koju ti i ja znamo iz tog doba promeni. I vidiš zašto te u ovom trenutku volim najviše na svetu, jer si mi pokazala ko mogu da budem. Umesto da tražimo pomoć i rešenje na drugim mestima, dovoljno je samo da se setimo odakle smo došli, gde je sve počelo i ko smo mi u svemu tome bili i sa kim smo sve to delili. Ja sam ponosna što sam taj najlepši deo mladosti delila sa tobom, i sa našim drugarima, i beskrajno sam ti zahvalna što si me na to podsetila.

Hello everybody 😀! Tema ovog bloga nije ni malo nepoznata, naprotiv. Kao da se samo o tome piše i čita poslednjih pedeset godina, a opet magične formule još uvek nema. Ja lično sam u ćorsokaku što se mršavljenja tiče već neko poduže vreme, i evo sada već prilično ljuta zbog toga želim da se ozbiljno pozabavim time. Sela sam, uzela papir i olovku (još uvek su mi primarni papir i olovka) i počela da zapisujem sve prepreke, realne i one emocionalne zbog kojih vaga pokazuje raspon od deset kilograma gore dole, i ni makac više od toga.

1. Pozitivno Smeta mi višak kilograma. Da se razumemo, meni smeta. Ne obazirem se na mišljenja drugih ljudi, nevažno mi je kako oni na to gledaju. Lično meni se ne sviđa kako mi stoji pojedina garderoba, kupaći mi je noćna mora, moja estetika nije zadovoljna. Ne mogu da obučem stvari koje sam nosila u tridesetim, a želim. Dakle, problem je samo moj, nisam pod uticajem medija ili nedaj bože ljudi iz moje okoline, i zbog toga je to pozitivna strana.

2. Negativno Emocionalno prejedanje je nešto što razumem. A nikako ne bi trebalo da razumem! Ipak, svaka moja negativna emocija “otupi” uz hranu koju volim. Znam da je to problem mnogih ljudi, a loša hrana nikad dostupnija. Nekada smo se prejedali krofnama, ali ih je mama mesila jednom nedeljno, u nedelju. Sada kupite krofne punjene džemom/kremom na svakom ćošku.

3. Pozitivno Ne jedem slatko, ne jedem šećer. Volim svo zeleno povrće, salatu obožavam. Meso jedem, nije da ga baš obožavam, ali jedem. Sir, jaja, proteini, vitamini, ma sve može.

4. Negativno Jedem dok ne puknem !

Poslednju stavku možda baš nisam morala da napišem, ali rešila sam da budem iskrena prema sebi i sad nema nazad. Ništa od toga nije bio problem u tridesetim godinama. Umela sam da kupim pola kila grčkih kolača za goste, oni jadni uzmu po kolačić, ja do sutra slistim ostalo, i ništa ! Odvežbam malo više, otpešačim malo duže i čak smršam dva kila ! Eeee kakve su to bile godine ! A nismo znali da ih cenimo uopšte !

Kažu eksperti da ljudi 45+ (za dve nedelje punih 49 godina, još malo pa ću da pišem 50+, jeeeeej) ne treba u svojoj ishrani da imaju preradjeno meso, mnogo soli u suhomesnatim proizvodima kažu. Nikako previše masno, skinite kožicu sa piletine, masnoćicu sa kremenadli, slaninica no no, sir da je bezmastan i bez soli, hleb od celog zrna (šta je to?) ako baš ne možete bez hleba, testa izbegavati, ili najbolje potpuno izbaciti iz ishrane. Testenine, zanimljivo, ne brane, one se, kažu, brže i lakše svare od hleba. Problem je sos koji ide uz testenine, e njega treba izbegavati. Ako me ikada vidite da jedem samo kuvane špagete, bez ičega, molim vas oduzmite mi ih da se ne blamiram !

Dalje pišu eksperti, povrće da je zeleno, može i crveno, ali da je termički obrađeno, tad je najhranljivije. Oprezno sa pirinčem i krompirom (ujedaju, šta li). Neki kažu mahunarke da, neki mahunarke ne, tu nisu sigurni. Kinoa, avokado, bulgur, palenta…može i treba po nekima, neki misle da baš i ne. I tako u nedogled !

Zašto nisam kao moja mama?! Ona ima jedan mnogo dobar princip, jede sve, ali u malim količinama. A najbolja stvar koja nam je svima krajnje simpatična, čim završi večeru opere zube. Šta god da joj ponudimo posle toga, koliko god ona to volela, ona samo odmahne glavom i kaže “Ne mogu, oprala sam zube.” A tako je radila i njena mama, ni mama ni baba nikada nisu imale problem sa viškom kilograma !

Moj način života i moj radni dan su drugačiji od maminog ali postoji ono što sigurno mogu da uradim, a to je da se pozabavim samodisciplinom. Prvo, šta god mi se negativno u toku dana desi neću pokušati da “ispravim” grickama/pecivom/sendvičima. Drugo, jedem samo, i isključivo samo onoliko koliko je neophodno, ni mrvu više! Kad već godine i metabolizam rade protiv mene, onda neka bar moja samokontrola radi za mene.

Kao i svaku dijetu, samo što ovo nije dijeta već promena ponašanja za sopstvenu dobrobit 😀 , počinjem sutra! To nije sutra malo, nego stvarno sutra. Dajem sebi dve nedelje da vidim prve rezultate, da vidim da mogu da kontrolišem hranu, da ja imam korist od nje, a ne supermarketi od mene.

Wish me luck! 😃

Zdravo svima! Lepo vreme nas prosto zove da negde otputujemo, a sad će i sezona godišnjih odmora! Putnik sam još od kad sam upisala fakultet, pa se posle i zaposlila ovde, jer moji najbliži žive u drugom gradu. Tačno znam šta ću da stavim u ranac i polazim.

Ali šta kad se radi o dužim putovanjima, i to u mesto koje možda dotle niste posetili? Kad sam bila mlađa, pre dvadeset godina i kilograma na primer, još uvek sam sa puno entuzijazma putovala na more. Budući da imam neku vrstu alergije na sunce zbog koje mi je boravak na moru pomalo i mučenje, to je bio pravi podvig. I uvek završim kao stalna postavka neke nostalgične galerije, Dama sa šeširom, u hladovini, sa dugim rukavima i haljinom do zemlje, sve dok ne zađe sunce. Mislim, tako bi se zvale sve moje fotografije, i sve su ličile jedna na drugu, osim što se šešir menjao, zavisno od trenutne mode. Prvo sam polako prestala da se slikam, a onda sam i shvatila da mi ipak više odgovara kopno u letnjim mesecima, sunce je slabije, i niko ne ide u drugi grad/selo/banju da se čvari na plaži, pa ne odskačem.

Jedno je svakako ostalo isto, a to je pakovanje! Oh to pakovanje! Uvek kažem sebi da ću unapred da odredim šta ću da nosim, napravim par odevnih kombinacija, i to je to. I stvarno ubedim sebe da će to tako i biti. Pre dve decenije spisak je izgledao otprilike ovako: dva kupaća kostima (ponesem tri), dve majice na jedno rame, dve za veče (ponesem pet majica i dve košulje sa dugim rukavima), jedna haljina za dan, jedna za veče (ponesem dve pamučne sa dugim rukavima i jednu na bretele koju pronađem u torbi tek kad se vratim kući), pantalone, tri četvrt patalone i kratke patalone (ništa šta otkriva mnogo kože ja na moru ne mogu da nosim, ali ipak). Kozmetika, dva tri peškira, asura plus frotir za plažu, torba za plažu i novac i pokret! Kako misliš ne mogu moje tri velike torbe u gepek?! Pa gde ću onda ovu ručnu? Kako šta će mi tri, a obuća? I tako svakog puta! Stvarno ne znam kako onaj kratak spisak postanu tri torbe!

E sada kad sam starija i mudrija 😀 moj spisak izgleda drugačije. Dakle, prvo jastučnica. Verujem u kvalitet održavanja higijene u hotelu, ali moje jastučnice mirišu kako ja volim! Dakle, čistoća nije ono u šta sumnjam, ali neko sredstvo za čišćenje na bazi alkohola sa raspršivačem nije na odmet 😀. Gel za tuširanje, šampon za kosu, tečni sapun…šta šta će mi? A ako nema u hotelu, ili mi se ne sviđa ? Nije to sve teško, ne zauzima više od pola torbe. Majica, suknja, sandale, jedna kombinacija. Tunika, helanke, baletanke, druga kombinacija…Da li mi treba svih šest kombinacija? Ne znam, razmisliću kasnije. Punjač za mobilni, neseser…da li je moguće da jedan neseser bude ovoliko težak!!! Šta sam sve stavila ovde? Bolje da ne znam, neću da otvaram!

Jedan kupaći jednodelni, jedan dvodelni, jer sada svuda postoji neki primamljivi spa centar. A da, i peškiri. I papuče za sobu, obavezno meke i udobne. I papuče za spa, neke lepe gumene. I šolja i čaša, možda mi se pije kafa u sobi. I neka gricka, možda padne kiša. I lekovi! Umalo da zaboravim probiotik, antibiotik, hanzaplast, hidrogen, alkohol…

U hodniku stoji moj ogroman kofer, drugi manji u istoj boji, i ranac koga ne mogu da zakopčam! Ručna torba čeka sendviče za usput, ali u njoj nema mesta za iste 😀. Seoba može da počne 😀.

Neke navike se definitivno ne menjaju, samo se malo modifikuju, prilagodimo ih našim godinama i potrebama. Jedno je sigurno ostalo isto, putovanja su nam neophodna! Nije važno gde putujemo, koliko blizu ili koliko daleko, ni na koliko dana odlazimo. Važno je da sebi poklonimo nova iskustva i doživljaje, isključimo telefone i uživamo u pogledu.

Svako dobro !

Zdravo svima. 🙂

Svi smo imali manje ili više vremena da se odmorimo tokom oba praznika, možda i da putujemo , puni smo utisaka, i sada je vreme da se vratimo svakodnevnim aktivnostima.

Oh, svakodnevne aktivnosti. 😒 Dosadne su i naporne onoliko koliko im dozvolimo da to i budu. Ako već nešto moramo da radimo, onda da se bar potrudimo da nam to prija. Ne vredi da kažemo “ne mogu više jedno isto da radim svakog dana”, kad znamo da to mora da se završi. Ljudi oko nas, i mi sami, navikli smo na udobnost svakodnevnice i ne želimo da nam nešto nedostaje ili da se bespotrebno menja.

I zašto se ja onda, posle svakog praznika i odmora u poslednjih nekoliko godina, osećam kao razmaženo dete? Zašto jednostavno ovakva relaksirana i srećna ne mogu da se tek tako vratim “u kolosek” i prihvatim svoje obaveze kao nešto što prirodno dođe posle džabalebarenja? Energije imam, plan imam, mesto i vreme imam. Pa šta onda nije u redu?

Da li je to zato što ponavljamo jedne te iste aktivnosti, pa, može se reći godinama? Počisti kuću, skuvaj ručak, idi u nabavku, idi na posao, vrati se s posla, ponovi. Vreme provedeno sa prijateljima ne računam u rutinu, i to bih mogla da ponavljam zauvek. Plus, moj posao mi omogućava da budem kreativna, što je super! Znači, ne predstavlja problem. I svi ostali ljudi mojih godina imaju manje više sličan način života.

Pa zašto se onda ja generalno osećam kao dete koje uporno pokušavaju da nateraju da pojede nešto što ne voli, a dobro je za njega na duže staze, ali ono to neće i neće?

Umesto da se durim, odlučila sam da uradim nešto jednostavno, primereno mojim godinama 😀. Dan je dovoljno dug ako ga lepo organizujemo (i svi se oko nas ponašaju kako mi želimo 😃, ali tu ću uznemiravajuću nemogućnost ostaviti za sada po strani). Dakle, svakog dana uradiću nešto što nije deo rutine, nešto što čak i ne liči na mene da uradim! Iznenadiću sebe i time ću uneti malu promenu koja će značiti mnogo, na duže staze 🙂.

Na primer, ujutru sam najćutljivija osoba koju ste ikada upoznali. E baš ujutru ću da pozovem nekoga koga mnogo volim (a ko voli jutro) da popričamo.

Volim cveće, obožavam cveće! Počastiću sebe nekim cvetićem povremeno, baš kad se osećam najviše izmoreno. Obećavam!

Volim šetnju bez nekog cilja, mnogo volim takvu šetnju! A nekako uvek ostane malo vremena, taman za odlazak do prodavnice po neophodne stvari pa onda kuvanje, spremanje…ooooh ne! Ićiću u šetnju ujutru! Kafa u termos šolji i pravac kej, bulevar, Čair…

Volim masažu. Tu nema iznenađenja, to mora da se zakaže, ali ako obećam sebi, zakazaću.

Setila sam se ko od mojih prijatelja mnogo voli da čita! Pozajmiću joj knjigu koju znam da nije pročitala, baš me zanima njeno mišljenje, jedva čekam da ga čujem!

Sada mi samo naviru ideje, moram da ih zapišem u planer, i da se držim tog plana prvenstveno. Da, taj plan će mi postati prioritet! To iskreno želim i vama! Da nam dani budu malo drugačiji, da vidimo koliko drugačiji mi možemo da budemo. Da svaki dan bude mali praznik!

Svako dobro!