Moja pričaonica o zdravom životu

Svaki neuspeh je samo predah do narednog uspeha.

45+
Zdravo svima ! Nadam se da ste zdravi i srećni, i ne mnogo umorni ili nervozni, ili ljuti ili bilo šta drugo loše i ružno što vam može pokvariti dan. Zaista se nadam da je tako, a ako baš i nije onda se potrudite da budete dobro, da se obradujete nečemu, da se odmorite, relaksirate, odljutite….
Za vas koji niste prestali da čitate da pojasnim malo ovaj “svi treba da budemo happy, happy” uvod koji bi i mene naterao da prestanem da čitam , da ne znam šta sledi. A ono šta sledi je moja lična priča u nadi da će nekome pomoći , a i da će možda  neko drugi pomoći svima nama svojim komentarom.
Elem, moja kičma zna da napravi ozbiljan problem i to baš kad mi najviše treba da budem  mobilna, pa ni sada nije propustila priliku da zaboli svom silom i time me natera da smanjim svoje dnevne aktivnosti na minimum, da ne kazem kuća poso’, i obrnuto. Kupovina takodje minimalna, samo ono najbitnije za frižider i kupatilo, a budući da sam “sama svoj gazda” u kući , to sve treba doneti iz trgovine, rasporediti , pa neke stvari i oprati … To naravno traži i dooooobar odmor posle toga,  koji kada imate akutan bol dođe nešto kao spa centar. Zavalite se u dva, tri jastuka, prelistate internet i pustite sebi neki slatki filmić i čekate da se svaki nerv obraduje i opusti.
E sada, sve to može kad su regularni, uobičajeni dani, ali šta raditi kad dođe dugo očekivani praznik, Nova godina ? Kad imate 48 godina to je četrdeset osmi dugo očekivani praznik, i ono šta vas ne brine je šta ćete naći u paketiću ispod jelke. Već ste kupili sebi super slatku novogodišnju pidžamu i patofne sa ušima irvasa, još početkom decembra, da se ne proda vaš broj. Brine vas i stvara vam osećaj sete, da ne kažem tuge, to što ne možete provesti dugo očekivani praznik i odmor sa svojim najbližima. Nisam očekivala (mada je iz iskustva trebalo već da znam, ali čovek može da se nada) da će upala ovoliko trajati, bol pune dve nedelje, pa sam imala ozbiljne planove da otputujem kod mojih divnih roditelja. Namera je bila da sa njima provedem par dana, da idem u duge i uvek prepune ludog smeha šetnje sa mojom divnom sestrom. Umesto toga morala sam iz četri puta da dovučem kući osnovne potrepštine, obučem novogodišnju odeću, spremim kremenadle (ispale su nikad bolje 😃), napravim “ordever” i uključim video poziv da ih konačno vidim sve bar na taj način. I bilo je zanimljivo, ne mogu da se požalim. Moji fenomenalni roditelji, koji su, moram da napomenem, u jako nežnim godinama, ali bez obzira na brigu i nedostajanje , šetali su se po stanu sa uključenom kamerom da mi pokažu novog Bendžamina koga su mi posadili da ojača do proleća da mi ga dovezu, pokazivali mi nove ukrase na jelci, a i stare, i još mnogo drugih meni jako dragih stvari kojih sam se uželela da vidim u porodičnom domu. Šetala sam se i ja da oni vide kako sam ukrasila ovoga puta stan, a boga mi i kako sam servirala i ukrasila novogodišnju trpezu. Niko nije jeo za sve to vreme, nismo ni pomišljali na to, sat vremena smo pričali i smejali se “kao da smo tu”. Pridružila se i moja sestra, pa je i tu bilo veselo , kako samo to sestre znaju da izvedu, na nekom našem posebnom vidu komunikacije. I tako je prošla novogodišnja noć, mogu da kažem s obzirom na okolnosti, lepo !
Još uvek nisam spremna da putujem,putovanje bi samo moglo da pogorša stanje i produži agoniju, i to je upravo ono što mi stvara problem. Kad imate roditelje koji vas vole, željno iščekuju i nadaju vam se, a vi već dve nedelje noću ne spavate jer vas budi bol, a vi niti možete da promenite situaciju samo zato što to želite, niti imate srca da im to tako kažete jer će se još više zabrinuti, iščekivati poboljšanje, nadati…, e onda počinje celokupna situacija da bude tuzna. Nemam problem sa tim da praznike provedem sama, pogotovu što postoje video pozivi. Ono sa čim imam problem je kako utešiti njih dvoje preslatkih sedih ljudi, kako im na najbezbolniji način objasniti da i dok ovo kucam/pišem,  zauzimam položaj sedenja koji je pa…neopisiv, a da pri tom ne izazovem kod njih isti takav bol ? Roditelje boli kad decu boli, roditelji se raduju kad im se deca raduju. Ne mogu da lažem, ne želim da lažem, a opet ako realno kažem u kom sam stanju, oni će biti mnogo tužni i gotovo neutešni. Ono šta je za mene samo ružan period koji će proći, za njih je čitava večnost iščekivanja poboljšanja stanja.
Ne mogu da odlučim da li sam previše emotivna (ipak su to jaki lekovi koje pijem da ne boli 🙂) , ili su oni previše emotivni pa i ja zbog njih, ili je to normalno tako i kod drugih u ovoj situaciji, ne znam.
Da li još neko prolazi kroz slične probleme, kako ih rešavate ? Posavetujte, komentarišite, trebaće nam, ima još praznika pred nama 🙂 tek je počela Nova godina ! Želim vam sve, baš sve najbolje !